Београдска тврђава представља најстарији сачувани споменички комплекс у Београду . Само је делимично сачувана и то из позних дана, из 18.века када је на месту старог утврђења подигнуто ново по плановима војног инжењера Николе Доксата де Мореза по фортификационим нечелима Вобана . Садашњи изглед тврђава добија за време турске владавине, крајем 18. века. Овај део града Турци су називали брегом за размишљање, >фећир бајир< а део комплекса се називао Калемегдан, градско поље које је било потпуно голо. Сађење дрвећа на тврђави почиње тек када је Београдска тврђава предата Кнезу Михаилу .У парку се данас налази велики број споменика углавном књижевника и уметника . На тврђави се налазе и два музеја, Галерија Природњачког музеја и Војни музеј који је основан 1878.године а који се налази на платоу изнад Западног бастиона .

Сахат кула и Сахат капија су грађене у 18.веку, у доба аустријске окупације, а ослањају се на средњовековни зид Горњег града . Велики или Римски бунар добио је садашњи изглед у време аустријске владавине. Има пречник од 3,5 метра а озидан је опеком по плановима инжењера Николе Доксата.

Један од симбола Београда је свакако скулптура > Победник < рад архитекте Ивана Мештровића постављена на Београдску тврђаву 1928. године у част десетогодишњице пробоја солунског фронта. Некада се скулптура налазила у склопу монументалне композиције која је требало да се налази на Теразијама али никад није у целини постављена.

У непосредној близини Победника налази се макета града Деспота Стефана Лазаревића који је 1403. године Беград прогласио престоницом која постаје центар привредног и културног живота оног времена.. У Горњем граду Деспот подиже двор а у Доњем градско насеље које је имало управу, болницу и прихватилиште за странце.

Један од најаутентичнијих делова тврђаве су Деспотова капија и Диздарева кула која је саграђена у 15. веку. Вредан помена је и Храм рођења Пресвете Богородице, Црква Ружица . На месту где се налази извор воде која се сматра чудотворном подигнута је Капела Света Петка , где је по предању у време српске деспотовине била црквица са моштима свете Петке чији је култ поштован још од 1398. године. Тада је кнегиња Милица мошти светице пренела из Трнова у Крушевац а одатле их је Деспот Стефан пренео у Београд.