Врачар је према најстаријој легенди која потиче из 1521.године ,име добио по јунаку невернику чије је име било Врачар. Према предању, на месту где је била његова колиба 27.априла 1594.године Турци су по наређењу везира Синан-паше спалили мошти Светог Саве донесене из манастира Милешеве.
У време Првог српског устанка, 1806.године, овде је био један од устаничких логора, одакле су Карађорђорђеви устаници пошли у борбу за ослобођење Београда од Турака.
У 19.веку Врачар се делио на Источни и Западни а граница је била улица Краља Милана.Већи део некадашњег Врачара данас припада општини Савски венац .
Његошева улица се простире од Цветног трга до Каленићеве пијаце. До 1896.године звала се Пријепољска улица . Овај крај некада је био пусто поље засађено кукурузом, пуно шевара и стрњике, чији је власник била аустријска грофовска породица Грант по којој је цео тај крај Источног Врачара и био познат као Грантовац.У Његошевој је почетком века било пуно гостионица, кафана и бифеа, од којих су најпознатији "Слобода","Врачарска касина", "Грантовац", "Сложна браћа", "Код динара", "Авала" и "Лепа Катарина".
Друштво за улепшавање Врачара које је основано 1884.године, подигло је по пројекту архитекте Милана Антоновића, свој дом у Његошевој 1. Захваљујући раду Друштва подигнута је пијаца на Цветном тргу, обављено калдрмисање улица и засађено дрвеће.
Споменици културе су кућа Браће Николића у броју 11, подигнута у српско -византијском стилу по плановима архитекте Бранка Таназовића од 1912.-14. године , у броју 15 и улици Светозара Марковића број 33 налазе се две зграде Треће београдске гимназије, подигнуте 1906.године по пројекту архитеката Драгутина Ђорђевића и Душана Живановића.У броју 12 подигнута је 1882. године Државна хемијска лабораторија. Вредна помена је и кућа пуковника Елезовића у броју 20, за коју је архитекта Александар Дероко добио награду за најлепшу фасаду јер представља успелу интерпретацију српско-византијског стила у комбинацији са елементима сецесије и уз лични ауторов рукопис.На жалост овај покушај коришћења традиционалног у модерној архитектури није прерастао у покрет или израз.
Смиљанићева улица представља значајну културно-историјску и архитектонско-урбанистичку и амбијенталну вредност као простор формиран крајем 19. и почетком 20.века. Овде је сачувана аутентична урбана организација насеља, што представља јединствено споменичко обележје Београда.
У Крунској улици, некада улици Господар Јевремовој а потом Краљице Драге, по Грађевинском закиону из 1900.године морале су се дизати само зграде типа виле.У броју 51 налази се тзв.Генчићева кућа, такође споменик културе, у којој се данас налази Музеј Николе Тесле. Зграда је подигнута по пројекту архитекте Николе Брашована.